Када сам био чаробњак

КАДA САМ БИО ЧАРОБЊАК

У јутро после новогодишње ноћи прилично ме је изненадио један замотуљак, који се налазио на мом јастуку.

Отворивши га угледао сам обичан дрвени штапић. Помисливши да је то мамина шала, бацио сам га у кутију са играчкама. У том тренутку сам помислио: ,, Ех, зашто није чаробан!”

Али, гле чуда, све играчке су почеле да лудују: куце су почеле да лају, лопте да скакућу, аутићи су се кретали, гитара је почела да свира, а меда се усправио на ноге и преврнуо у кутију. Тада сам се сетио. Па то је чаробни штапић. Сада ћу га испробати, помислих. Узео сам га у руку, а он је некако чудно светлуцао у разним бојама. ,, Вратите се на своје место!”рекох. Све се утиша и играчке се вратише у кутију. Аха, сада ће ми се жеља остварити. Кажем ја штапићу: ,, Желим да сам на стадиону Париз Сенжер Мена.”Штапић засија и ја се нађох на стадиону Црвене Звезде. Ух, па ја сам овде био, сигурно се нешто покварило. ,, Врати ме у моју собу код мојих играчака, мени је тамо најлепше!”,наредих. Жеља ми се испунила. У соби, меда и куце су ме весело гледали, али се чуло неко чудно лупање у кутији.

Тргох се и погледах око себе.  Био сам у кревету. Спавао сам, али се и даље чуло неко лупање. Погледах кроз прозор. Када оно ђубретарци празне канте и терају смеће.

Илија Чакаревић IV1

Advertisements

,, Весело звонце“

„Весело звонце“ међу најбољима у земљи

 

 

Приликом стварања овог издања наша креативна редакција знала је да ствара нешто ново и јединствено, а част нам је што су наш труд и залагање препознали стручњаци из Друштва за српски језик и књижевност. Поред сталних рубрика које из броја у број доносимо, тема трећег издања била је „Луде године некад и сад“. Млади новинари сакупили су доста материјала и у облику занимљивих новинских форми представили младост својих родитеља, бака и дека, правећи паралелу са тренутком у којим они живе.

Честитамо свим ученицима и наставницима наше школе, а посебно похваљујемо уреднички тим који су чинили ученици:  Кристина Караџић, Александар С. Ковачевић и Милош Михаиловић  и наставници:  Маријана Стефановић, Марина Секулић и Јелена Луковић, а велику захвалност дугујемо дизјнеру Александру Анђелићу који је и овога пута несебично учествовао у изради листа.

Директорка школе, Снежана Јоксимовић данас је имала част да на Филолошком факултету у Београду прими награду и диплому за освојено треће место на овом конкурсу. У наставку погледајте фотографије са доделе награда, и у међувремену још једном прелистајте наше „Весело звонце“!

Маријана Стефановић

Ловорике за књижевне олимпијце

Спремајући се за 137. рођендан наше друге куће, озарила нас је вест коју је јавила наставница српског језика и књижевности, Маријана Стефановић.

Наш мали матурант, Алекса Ковачевић, олако је изборио 3. место на Републичком такмичењу у познавању лепе писане речи „Књижевна олимпијада“. И  његова, годину дана млађа другарица, Милица Главоњић наш је понос у својој категорији.

Добили смо најлепшу свечарску декорацију каквом се не могу окитити ни најугледније школе. За то ти хвала Алекса, за то ти хвала Милице, за то ти хвала Маријана.  Многи велики би вам се поклонили.

,, Олимпијски сан“, Силвија Оташевић

Пре пресељења у Њујорк, у коме је живела дуже од деценије, Силвија Оташевић била је најмлађи новинар најтраженијег часописа за младе ,,Ћао“. У Њујорку је упознала Неда Вицинија, младог писца, аутора романа ,,Једна смешна прича“ по коме је и снимљен филм. Он је заразио тинејџерском литературом. Две године је провела у Принстону, где је изучавала академско и бизнис писање. Данас живи у Мајамију.

Ако имате велике снове, прочитајте нови роман Силвије Оташевић ,,Олимпијски download (8)сан“. Главна јунакиња ће вам дочарати како се радом и упорношћу сви снови остварују. Њен сан је да на Олимпијским играма 2020. године освоји четири медаље у пливању, у чему успева верујући у себе, следећи своје снове.

Овај роман ће вас научити како да чврсто верујете у своје жеље и да је воља једини пут ка успеху. Петнаест дана у животу једне девојчице спаковано је у корице ове књиге, а занимљиво причање чита се за дан.

Милица Зечевић, VI1

 

,, Чувари круне цара Душана“, Бранко Милорадовић

Писац Бранко Милорадовић рођен је 1976. године у Владимирцима. Дипломирао је маркентинг и  филмском монтажу.

Аутор је романа: ,, Аријаднина нит“, ,,Ирис“, ,,Кловн“ и ,, Београдска мумија“, драме: ,,Алтеа“, и сценарија ,, Улица среће“. Кратке приче редовно објављује у часопису ,, Монс Ауреус“. Члан је Удружења књижевника Србије.download (7)

У овом роману Бранка Милорадовића, Оги, главни јунак, доживљава нове узбудљиве авантуре путовањем кроз време. У првом роману овог серијала,, Београдска мумија“, Оги је путовао у древни Египат, а сада, у новој пустоловини, он се упућује у српски средњи век, трагјући за круном цара Душана. Световима маште и магије, попуњавајући места на којима историја ћути и не нуди нам одговоре, Милорадовић ствара узбудљиву причу засновану на готово непознатој народној легенди.

Препоручио бих ову књигу зато што на занимљив начин говори о средњовековној Србији. Пуна је историјских занимљивости и из ње можемо пуно научити о нашој земљи и њеној прошлости.

Милош Михаиловић, VII1

,, Овчарско-кабларска бајка“, Раша Попов

download (6)

Ова књига је најновији роман нашег писца Раше Попова. Роман доноси причу о борби за праву љубав. Основна прича је борба добра и зла.

Представник добра, пастир Гојко, креће у потрагу за својом драгом. У помоћ му прискачу створења страшног изгледа, дугих вратова, који су, у ствари, доброћудни чувари чачанске вароши. Гојко креће у експедицију, са намером да спаси своју љубу Радојку, заједно са помоћницима, овим чудним бићима. Кроз путовање наилази на многе препреке, али ни то га не спречава да трага, јер права љубав побеђује све.

Поред феноменалне приче, Раша је у свој роман унео и истините локације попут Чачка, Овчара и Каблара, као што видимо и по наслову. У причи запажамо и многе анегдоте из старе српске традиције, предивна српска имена и менталитет Моравичког округа. Поред тога, унети су и мотиви других бајки, чиме је писац створио интернационалну причу.

Књига је изузетно занимљива и препоручила бих је свима који воле необичне ствари.

Душица Милекић, VIII1

Историја једног школског звона

Бајковита прича о школском звону ОШ,, Марко Пајић“ у Вичи, почиње у Вршцу, родном месту наставника биологије и дугогодишњег радника наше школе, Чедомира Лалића, који нам ју је испричао. Не жалећи време, наставник Чедо причао је, а ми смо пажљиво слушали и бележили.

Звоно је изливено у Вршцу 1887. године по наруџбини брачног пара Јоксима Маричића и Смиљке Маричић. На звону је са унутрашње старне записано: ,,Јоксим Маричић и његова жена Смиљка поклонише ово звоно школи за спомен свога сина Саве“.

Бурна времена српске прошлости брзо су текла, а звоно је остајало и постојало… Почиње Први светски рат… Аустроугарска војска скида звона са школа и цркава, са светиња, у ратне сврхе, са циљем да их излије у топовске цеви. То би се догодило и са звоном наше школе, али га је једна бака, ћерка овог села, Милуника Маричић, скинула и закопала у земљу. Храбри подвиг Милунике, а то име и носе хероји, сачувао је звоно и очувао симбол једне школе, али и симбол једне епохе. Када се рат завршио, звоно су мештани Виче ископали и вратили школи.

Почетком двадесетих година 20. века сељани су сакупили прилог са намером да изграде цркву. Међутим, заслугом тадашњег учитеља, Александра Суханова, прилог је искоришћен за изградњу школе, а црквене власти су подржале градњу. Године 1932. изграђена је и црква. Као захвалност за прилог намењен изградњи школе, светињи се поклања звоно- симбол опстанка, симбол просвете и вере.

Године 1980, на обележавање стогодишњице постојања школе, црква је звоно вратила, као поклон школи, а за њене потребе изливено је ново. Звоно је враћено тамо где је првобитно било, својој матичној кући, сада носећи дух православља у себи, судбином која га је везала за цркву у Вичи.

Данас ово звоно стоји на главном улазу школе, а заменило га је електронско. Причу о њему не заборављамо јер је поклон, јер га је бака Милуника сачувала од непријатељске војске, јер су се њиме школа и црква међусобно помагале, јер представља симбол наше мале, вековечне и неуништиве школе.

Школски библиотекари